Brodopis SLOBODNA DALMACIJA

Naslov: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:04 pm

07.07.2008. | 14:42

izbor najboljeg broda 2008.

Kojoj krmi propela od zlata
Poslin nekoliko godin biramo najboji ‘Jadrolinijin’ brod. I ča oće reć najboji? Jel to najveći? Najkomodniji? Oni ča primi najviše auti? Ili svita? Ili di su najmekše katrige? Najviši plafoni? Najširi stoli? Ma ke. U današnje doba, sve se to poravnalo. Svi vrididu, ali jedan mora bit boji
Piše Damir ŠARAC
Snima Joško PONOŠ/CROPIX

Najprin radi čega ova đita. Jer se poslin nekoliko godin bira najboji “Jadrolinijin” brod. Za nju ste čuli, velika slova mišadu se prid očima u svakome portu na našoj, a bome i na obali priko puta. A kako između dvadesetak izabrat najbojega?

I ča oće reć najboji? Jel to najveći? Najkomodniji? Oni ča primi najviše auti? Ili svita? Ili di su najmekše katrige? Najviši plafoni? Najširi stoli? Ma ke. U današnje doba, sve se to više-manje poravnalo. Svi vrididu, ritki se moredu okitit titulon šešule.

Mataduri koji rižedu more do Lastova, Korčule, Ugljana, Lošinja, Mljeta, Hvara, Brača, Ancone, Barija, gucadu stotine auti, ijade putnika, razlađeni su, prostrani, ne penješ se uza skale, nego su samovozne, ka u robne kuće. I ne patiš se, nego sediš ka u finu kavanu, dizajniranu, punu arje. Zato će pobjednik morat jemat “ono nešto”, po čemu se odma vidi da je taj. Da mu lovorova kruna stoji ka salivena. Jer ni garaža, ni teraca, ni klima više nisu mirakul, nego standard.

Ali neka s čovikon u pet minuti prođeš novo doba, odma će se sitih “onega” vrimena. I bile flote, u kojoj je svaki ima, ča bi manekenke rekle – personality. Di su vapori – pisnici, a di bodulice ka “Šoltanka”, “Bračanka”, “Krčanka”... Radi vele jubavi i čudne linije zvali su ih – škovacere. Pa “Vange”, “Partizanke’, “Era” i “Nazori”...

Koliko su svita pribacili, koliko mora otukli, koliko se dice na njima rodilo, a koliko štumika izmišalo, španjuleti popušilo, cimenta prašilo, svita u bolnicu prinilo, pametnih besid reklo, pisam zapivalo, karat izmišalo, znoja prolilo, pojubac izminilo...

Toga se sićaju stari, a mladi će se sićat ovih, naprednih. I neka. Svakome svoje, a “Slobodna” i “Jadrolinija” će kroz ćakule s putnicima, posadama i mišćanima u portima di takaju, od Cresa do Elafita, ka i onome ča vide obilazeći ih, provat obisit kolajnu na najbojega. Bit će zanimljivo vidit koji će zavrtit zlatnu propelu ovega lita.

PETAR HEKTOROVIĆ

izbor najboljeg broda 2008. - PETAR HEKTOROVIĆ (Split - Vis)

Hektor zvan komod

To je brod kad se reče brod, sve drugo su prijevozna sredstva. Nažalost je ka šleper koji vozi tri tone; za putnike fantastično, ali prima malo auti – kaže kapetan Goran Sirotković
piše damir šarac snima joško ponoš / CROPIX

A pak putovati k Visu na Komižu. Kako jim rekoh ja tako učiniše P. Hektorović

Je brod, je sila, ka da mu je Hektor ćaća, ali gre i njemu vrime, starome se poeti nagrišpalo tilo, uvukla mu se vlaga u ponistre, plišane su mu se fotelje izile. More bit i da mu je krivo ča više ne drži hvarsku prugu, di je godinan plovija, na sriću svoga puka.

Jer je ta jubav bila naširoko poznata, Hvarani i Petar volili su se, a ka svoji. Njemu su provu okrenuli zapadnije, pa je Pharos zaminija Isson. Ne takaje on u porat ako ni stariji od dvi ijade godin! Hvarani su ga prižalili, a Višani prihvatili. Ka da in je loše. On je brod zvan komod.

Nekako su boduli grintavi na ove moderne brode, da sedidu svi skupa ka u sportsku dvoranu, ne moredu micat katrige kako jin paše, stoli su jin daleko, nemadu zašto prošetat, jer jin je svugdi isto... E baš tako isto nije na šjor Petra. Recimo, di bi potrefili na prezentaciju bavarskih deka i jorgana od prave runske vune na taki jedan trajekt-autobus.

- Di ste o dekan našli pripovidat na četrdeset stupnjeva – pitan gospoju koja je zaželila dobrodošlicu putnicima ča su vrime odlučili prikratit brodskon skulon. - Ako imate vremena poslušajte, u suprotnom, nemojte komentirati – najidila se gospoja di joj činimo škerce prid slušatejima. - I vuna nije ono što vi mislite – nadožuntala je – pa zip – zatvorila koltrine za nama.

Sto posto je promislila: “Koji tovari!” Dok smo se još mislili oćemo li litnji poplun ol samo dekicu, i vrtili se ka šonanbuli po salonima, osvitlilo nas je oko sa plafona – i opet ziiip – otvorila se automatska vrata. A iza njih koridur, brat-bratu od pedeset metri.

A? Vozili smo se ovin vaporon a baren sto puti, svaki kantun smo onjušili, ali ovo je bija mirakul. - E čudite se, čudite, he-he, tako san se i ja čudija kad san prvi put vidija – govori nan čovik u bilu košuju i crne gače. Ivan Vuković vodi ugostiteljstvo na brod.

- Ajmo unutra, vidit ćete šta nikad niste. Prid očima nan se otvorija, a malo je reć labirint. Dugi hodnici, salonet, prednji, zadnji, donji, sa strane, skladišta, veliki free shop i butiga koju bi svako naše malo misto volilo jemat. A sve prazno. - To vam je brod iz doba evropskoga procvata free shopova. Gori po Sjevernom moru, pokrcali bi se Danci i Šveđani, isplovili na pučinu, oblejali se, tulumarili, napunili porta-pakije bocunima, i vratili doma di je bumba skupa ka vrag. Zato je to bija ekskluziva brod.

I osta je takav, zato mu se svak divi – govori Vuković dok se vozamo lifton. Pokaza nan je vrata oklen putnici iskaču vanka priko tobogana za slučaj opasnosti. To je ka u lunaparku, odma bi ti bilo lakše se topit. Pa smo se uvalili u ladnjače, još uvik studene, onda još dva lipa salona... Ako bi zna ponovit di smo lunjali i ča smo sve vidili - u temu dilu koji današnji putnici nikad nećedu vidit - evo glave. Još smo se ozirali da ne bi koji višćun iskočija, ol duv Hektorovića.

Najboje bi bilo da je iskočija bocun istoimenoga prošeka. Al nismo ni daleko. Sebi smo došli u brodsku kužinu, koja bi mogla spremit spize i za otel. - Dvadeset i dva čovika su radila u ovu kužinu – dočeka nas je kogo Žarko Čapalija. U teču miša teletinu s bižiman, a spremija je i pire kumpir plus salatu. Na jedan stol dvanajst štruci kruva. On ga misi, jerbo Hektorova kužina jema i makinju za kruv. Kogo Čapalija se ukrca 1966. prvi put ka mali od kužine. Pa ča još čeka?

- Iša bi sad u penšjun, sad u dvi ure, kad se vratimo u Split. Al niman godin, još san mlad, piše u zakon. Ima ih ča od 15 godin idu u penšjun, a ja ne mogu sa 41 godinu staža – čudi se Čapalija. Da nima njega, kako bi sad putnici po žeji mogli naručit s menija desetak jela. Jer nije ovo bilo koja šešula, nego bivši “Langeland III.”, izgrađen u Dansku 1989., Jadran je zariza deset godin kasnije. I tada se smirija od terevenki sa sjevera, naše malo more mu je došlo ka godišnji odmor.

Kogo Čapalija u svome raju

Primi ijadu i osandeset putnika, a doli 120 auti. Malo je auti za današnje potribe, i to mu se zamira, ma nikor ne more nać drugi prigovor. Kvragu i auta, sad se brodi miridu po tome koliko late moredu ukrcat. - To je brod kad se reče brod, sve drugo su prijevozna sredstva, trajekti, zovi kako oćeš. Nažalost je ka šleper koji vozi tri tone; za putnike fantastično, a malo auti krca – ponosan je kapetan Goran Sirotković, uz kojega je još dvadesetak članova posade. - Isto ga malo vata umideca...

- A oli mene ne vata... Po salonima išćemo još koga. - Izvolte, kuća časti – zove cura sa šanka. Da je diretur Vuković, oni ča nas je vodija po Hektorovome trbuju, poručija... - Pa kud prije, sad smo ga ostavili. - On ti je ka Sauron, oko mu je svugdi. Kate. Iz Vukovara. Pa na brod. Sedan godin! Da zna sve. Neka nan najde koga za ćakulu. Malo je zaškiljila:

- Eno oni tamo ti je naš, pa nije naš, pa naš, naš, naš, nije naš, naš, naš... Oni bi ti bija dobar. Oni je Ivo Roki, vozač Hitne pomoći iz Visa. Ča četiri puta sedmično gre za Split i natrag. - Brod i po! Niman ca drugo za rec.

LIPO

- putniku je ka kralju
- brz, tih, udoban

GRUBO

- prima malo auti
- pohaban

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:05 pm

KORČULA

15.07.2008. | 16:18

izbor najboljeg broda 2008. - korčula (split - vela luka - ubli)

‘Korčula’ za velo more

Radi manekenske linije izvanka i dizajnerske iznutra, na ‘Korčulu’, bivšu Grkinju, bit će đelozi svi jadranski boduli
piše Damir ŠARAC
snima Joško PONOŠ / CROPIX
Ronio bih nemilice Ispod neke kobilice
M. Popadić

Srićon da grčkoga manekena koji se ovega lita oženija za Korčulu i ponija njezino ime, ostali boduli mogu vidit samo izvanka, u splitskome portu. Ala, koja bi đelozija nastala da ulizu u salon od – pazi sad – ijadu kvadrata, uređen ka u otelu sa pet zvizdic. Ali pomalo, ovo triba obać po redu. Doli garaža za 150 auti, a jema i donji pod, na krmi je ulaz posebni za putnike, i onda samovoznin skalama jušto u salon koji s teracama prima 700 putnika. Dva puta dnevno za Velu Luku (2 ure i 45 minuti), jedanput na Lastovo (još uru i kvarat), i tamo prispava. Veći je mir u Uble. E, sad smo došli.

Trajekt za Evropu
- Eeej! A vidi šta je trajekt, ka da nije za nas nego za finu evropsku gospodu, pari da se samo sidri u naše porte. Stvarno je lip, laga bi kad bi išta drugo reka – dočeka nas je Joško Bonači, splitski novinar koji godinan lituje u uvali Blaca, a to je, da se zna, smokviški konfin.

Na prvi pogled; u sridi polukružni naslonjači, a okolo mali stoli sa po četiri udobne katrige. Nepušački, žuti dil je širi, jema i avionska sidala, a pušači su u jednako udoban sa šankon.

Inače su dva šanka u salone, plus jedan na kuvertu. Mali restoran za goste odiljen je paravanon, stvoren za one ča volidu jist bez da jin se viri u pjat. Nepušačima su ponistre od plafona do poda, a pušačima su upo manje. I tako gledadu kroz oblake od dima, a ne zanima ih ča je vanka...

Zato je na svaku ponistru dizajnirana koltrina i – cviće. Ovi će se filadendroni domalo pritvorit u vlasuje. Na zide je osam plazmi, na live je misa, na desne sapunica, pa ko ča voli.

Pribrojili smo i kondute, tri muška, tri ženska i dva za invalide s natpisima na slipaškome pismu. Uredni, čisti. Ma vaja mu nać koju falingu, ne more bit bez nje. Aha, kume! Di su štekeri, nima se di utakat mobitel, laptop, punjač za baterije!

- Više pogled, više, još više – smije se iza šanka Dalibor Kadija, šef ugostiteljstva.

- Ma di?

- Ispod plafona, u salonu je 25 utičnica!

- A zašto su nebu pod oblake, ne bi ih nikad naša.

- Da dica ne utiraju prstiće! Drži i ta vodu. Nije ni čudo da Kadija kadi “Jadroliniji”, od 19. je godine na istu firmu.

- Ja san dite “Jadrolinije”, priša san cili put, od momka i kamarjera do šefa. I danas kad vidin da putnik lomi katrigu, ka da mi kosti lomi! U potrazi za kojin bodulon ol turiston, zapnen na par stoli.

Znan da Korčulani govoridu ka Korčulani, ali san ih dosad razumija. Lastovce isto. A sad ni ko san, ni ča oću, ni koji trajekti, ni zašto bi tija sest za njijov stol.

Međimurke na kuverti
Tri starije gospoje se smiju. Ništo su razabrale.

- Ma vi ste potrefili na Međimurce, pun autobus nas je došlo, zato nas ne razmete – kaže Veronika Rodinger iz Lopatinca. Odatle je i Erika Perko, a iz Brezja Anika Škobar. Da će u Kalosa na točavanje i terapiju.

- Ol nima i gori banji? Pari se meni da van je drago more, međi-morje...

- Ima, al nam je najlepše na Korčuli. Pa i mi smo s otoka, Međimurje je kak otok, a okolo je voda. Lani smo išli tam, na jedan otok, dva sata smo se vozili, mislim da je dolje – pokazuje mi gospoja Veronika, kroz ponistru – nekak se zove... neka njemačka reč...

- Njemačka?! Ajde, pa sritno na banje! Ova brodina parti u Rijeku punit mazut jer ga u Dalmaciju nima, a 170 tona dura mu dvi šetemane. Kapetan Ivo Šeparović, Blaćanin, doveja ga je iz Igumenice, a zgrađen je u Pireju 2007. godine.

- “Korčula” je izniman brod, savršeno podnosi more, prima veliki broj putnika i vozila, mislim da je sjajna u jadranskoj otočnoj floti – kaže Šeparović. Kormila nima, ka i svi moderni brodi ča ga nimadu, ali nima ni joysticka, nego ka jedna poluga od black jacka.

Barba nan pokazuje nadzor, trinajst kameri svaki čas se minja na ekranu, garaža, makinja, kuverta...

Ne more ti uteć ništa, most je ka jedan Veliki brat. Na krilima mosta su ponistre u podu da se vidi kraj obale. Neš falit da si najluđi. Za 21 člana posade su lipe kabine, kroz dugi bili koridur, a za putnike su samo dvi.

Nekad je bilo genijalno uvečer u lastovskin Ublima leć u kabinu, umisto u otel, pa se ne budit usrid noći za prugu u 4 i nešto, nego spavat do Splita. Vanka je jugo, štrapa more i po širokoj kuverti, mora ima tri, ali je u salonu ka da si na tvrdome mulu.

Depilacija
Smokvičanin Nikša Tomašić vozi ribu tri, četiri puta na šetemanu. Žaj mu je ča nima ništa za prigrist.

- Najvažnija nan je klima i brzina. Nismo puno brži, ali šta je je, brod je prvak.

- A ča ga samo falite, jema li čakod grubo?

- Grubo? Konobari! Na “Istri” su bile ženske. Bar da briju noge...
LIPO
- funkcionalan
- deluks interijer

GRUBO
- nema spize za putnike
- utičnice pod plafonon

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:06 pm

SVETI KRŠEVAN

18.07.2008. | 18:37

Kršni Krševan
U kanalu gužva; jedrilice, trabakuli, oni brodi-autobusi, gumeni gliseri i skuteri, svi se pletu trajektu pod provu. - Ma vidi ih, ma kud se guraju, ko da im je đe preša – jidi se barba Mulanović.
piše Damir ŠARAC
snima Joško PONOŠ / Cropix

Kada izađemo iz vlaka treba nam brod, Iznad broda jedno malo crnom bojom nacrtano sunce. D. Dragojević

Dominče, luka Korčule, lipo je napredovala. Do prije nekoga vrimena, pod murvu je livo bija kafić, a desno trafika za biljete. I ijade auti. Sve je to plivalo u rastopljenome asfaltu, a brat-bratu ispod sedandeset gradi se fibra nije liti skidala.

Vozili su mali trajekti, ka skele, tridesetak auti naprid, ostali stoj. Kad si osta, ajme. S druge strane, u Orebiću, ništa boje. Auta su lizla po mulu, nigdi kapju lada, svit se lešava u dva porta koje Pelješki kanal dili na petnajst minuti plovidbe.

Sad su u Dominču dva velika kafića, trafika ‘Slobodne’, javni kondut isprid kojega je latena škatula u koju sam ubaciš dvi kune, čuvara nigdi. Baš da vidin koliko ih je uvalilo.

Desetak kovanica, ajde jema i poštenoga svita. Nas dva smo uvalili svaki po kunu. A kad niko ne vidi! I ‘Jadrolinijin’ kiosk za biljete se primistija poviše, dobija crveni krov, oladija se klimon.

- Na koliko jezika prodajete karte? - Koliko god triba – odgovara iza šaltera Perica Laus iz Žrnova, heroj koji jedanajst godin dilija sudbinu kioska u Dominča, ali i Orebića. Bome se čovik nakuva u stažu.

Adio fili do Lumbarde
- Novi trajekt je sve promijenio. Dok su bili mali brodovi, fila se pružala do raskrižja za Lumbardom. Ovaj sve kupi, evo ga stiže – i nastavlja na svin jezicima svita s fureštima ča su napunili Korčulu do čepa.

Kršan je ‘Sveti Krševan’, izgrađen 2004. godine u Kraljevici, prima 600 putnika i stotinu auti, a u garaži bi se moga komodno igrat veliki balun. Priko otvorene skalinade (ča je kad pada kiša?) i širokih teraci, stvorenih za sunčanje, penjemo se u salon.

Dizajn je sličan ostalima, čiste forme, uredno i plavo. Jema i šank. - Stigne li ko popit išta osin espressa – pitamo kamarjera Zdenka Stojana iz ugostiteljstva Pažin. - Teško!

Ali puno je pruga pa se skupi nešto. Kad je gužva i stvori se red, ne stigneš poslužit do Orebića. Vrućina je, svijet pije. Kormilar Dubravko Kurtović, orebićko kolino, trideset godin tuče more. - I prvi put navigajem doma! - Pa si svakih po ure doma, a nisi doma...

- Dvanajst puta dnevno dođem do mula, i aj nazad... I radi se, svaki čas je partenca, vidi žulje! Cima mi je petnajst ura u rukama. Ali doma navigajem, i super mi je, šta ću. Kapetan Domagoj Mulanović, Dubrovčanin koji je od 1979. godine na ‘Jadroliniju’, trumbi, zvižđe kroz oni pišćac.

U kanalu gužva; jedrilice, trabakuli, oni brodi autobusi, pa gumeni gliseri i skuteri, svi se pletu trajektu pod provu. - Ma vidi ih, ma kud se guraju, ko da im je đe preša – jidi se barba. Zadovoljan je trajekton čija je maksimalna brzina 12 čvorovi.

Ova linija je kratka, jednoj domaćici je to vrime do butige i natrag, ali posada se naradi, ukupno 24 puta svaki dan priplove prugu. - Udren karte, po duvana zapalin i već ajde natrag – viče iz kantuna prvi oficir Ivica Gudelj.

Odma se vidi da je iz Splita, upicanija se, frizura ka da je sad iz barbira, bračolet na ruku. Pari da će u faćku, a ne u Orebić. Pa u Dominče. Pa u Orebić. - A ča ti fali, posli smjene uvečer si u Korčulu, sve su tvoje...

Vidin da si već spreman. - Aaa, na poslu triba bit uredan! Šta se tiče izlazaka, teško. Prije šest je dizanje, cili dan vamo-tamo, posli nemaš volje nego leć.

Život u strpjenstvu
Dobro je i reka. Evo nas prid Orebićen, kolona je već na mulu. A mul je jači. Čak i Sveti Krševan, koji se more ka trotul vrtit, uvaljuje se škoša. Još je mul pun brodi, baš je nekomodno. Dominče je svitski prvak za ovo. - Kako se zove ova manovra guzicon – podjebajen.

- Eto tako – vraćaju. Bižimo da nas ne vratu natrag. Izlizamo zadnji, i kako su oni s mula već krenili na rampu, zapeli smo na uskome mulu. U autu kantautor Dragan Lukić Lvky, jidan, beštima.

- Ča je, ča piniš, živi u strpjenstvu! - A vi ste, ma prokuva san, di se sad i vi ode turate?! - Kakvi ti je ‘Krševan’? - Najboje šta se Korčuli dogodilo, spasija nas je pakla! Al iman prigovor na jedan drugi... - Dosta si reka. To za drugi put!
LIPO
- dovoljno mista za aute
- putnici na komodu

GRUBO
- ulaz izvanka
- nema vrimena za popit kafu

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:08 pm

PELJEŠČANKA

20.07.2008. | 17:20

izbor najboljeg broda 2008. - ŠOLTANKA (Trogir – Veli Drvenik – Mali Drvenik)

Škovacero, jubavi moja!
Brod se brzo miče od mula. Dica izlizaju iz mora, šentade stanu ćakulat, prodavačica se nasloni na vrata butige. A prčevita bodulica se obrće, gušta, plaska u onome prilipome portu
Piše Damir ŠARAC
Snima Joško PONOŠ / CROPIX

Imam vremeplov, plovim vremenom Imam laser zraku s tvojim imenom.
S. Antić

Jema brodi u koje se čovik zajubi. Ni najveći, ni najlipji, ni najbrži, ni najsiguriji, isto ka judi, ali ostanu ti nigdi u srcu, pa ni sam ne znaš zašto je tako. I ronjaš, i ni ti po guštu, i koji put ga ne moreš smislit, ma isto... Takve su škovacere. Iz familje izgrađene početkon sedandesetih u našin škverima, po uzoru na grčke. Ko se nije njima vozija, ne zna ča je naš trajekt.

Evo, nikidan smo “Pelješčankon” (u nas se reče “Pelješanka”) iz Trpnja partili za Ploče. Pa s onoga balkona ča po ciloj dužini slidi kuvertu za auta, gledali Trpanj. A to misto još čuva oni momenat kad kasno popodne zadnji brod parti iz mista. Digne se ranpa, brod se brzo miče na rikverc. Oni sa šćapima vadu krene, dica izlizaju iz mora, šentade stanu ćakulat, štekati klapat čikaran, prodavačica se nasloni na vrata butige...

A prčevita bodulica se obrće, gušta, plaska u onome prilipome portu. Prate oni nas, buljimo mi u njih, i ne moremo se odlipit. Dok se škovacera ne okrene. Pa pukne prid očima, tunje kliznu nase, matere otaru dicu, u butigu ulize kamarjer, penšjunati nastavidu grintat, a na kuvertu bude friško. “Pelješčankon” upravlja barba Duje Marinković, Bračanin, dok je kormilar Sućurjanin Ante Pjacun. Proćakulali smo s njima, mada tega trajekta nima na popisu. To je bilo od gušta i za one pojupce pogledima iz Trpnja.

Takvoga uvoda nima u Seget, di smo čekali prugu za Drvenike. Nima ni putokaza kako doć, ni trafike za biljete, ni grane za sakrit se u lad. Al je “Šoltanka” ona ista. Ne ista, nego lipša, ušminkana, ravne škine. Stara cura ćuti se puna force. Mekla bi se uz bandu bilo kojoj od ovih novih. Jema na njoj piture par ruk, onih zadnjih, ali ča, ol jema koja holivudska diva bez mrvu kolura na obraz. Saloni su primodernani, razlađeni, čisti, na prvi pogled ne moš ih pripoznat. Ali onako malešni minjadu se u glavi, vraćadu u ono vrime kad su na krmu salona, ispod televizije u ormarunu, oduvik sedili kartaši, šahisti i oni ča nisu volili društvo i ćakule.

U tome su kvartu dva balkonića uvik puna brodskih škovac, crna od dima. Puno godin prin evropskih pedepsi, boduli su sami podilili salon na pušački i nepušački dil, i ti se propis ritko kršija! Okolo šanka su se kupili šoferi i vikendaši, a svugdi si zapinja priko borši, demejani, paketi koji nisu bili za kuvertu, tamo su se ostavjali veći bagaji. I sad su furešti na gornju teracu. Samo nima onih pećic na željeznin nosačima. Sve je ka da si u oveći tinel sa šofadinima i okruglin stolima. Jema i fileštrine ko ih više more nać na brode. Još je bučno oko šanka.

“Trainu” drži Ante Lozić, a on stvara najveći šušur; svakoj dami kompliment, svakome čoviku ono ča pije, ditetu sladoled, a stigne i proćakulat. Jesmo mali, ali služimo ka veliki. Kad radiš sam u firmi, more se izdurat. Ma nije to više ono. Manje je šoldi u svita – govori i slaže đelate. – Slušaj, morali bi imat bokun kioska u Seget, koju šentadu u ladu, a ne da tamo stojimo ka ćuci. Biljete kupujen di stignen. Trajekt? Odličan, otkad su ga uredili nema zamirke.

U špici bude malo gužva – priča nan kapetan u miru Mislav Grubišić, jedan od prvih splitskih vikendaši na Mali Drvenik. Četrdeset godin se tamo odmara. Jema li penšjun za vikendaše, on ga je zaslužija. Moga bi ga za prominu provest na Mali Drvenik. Jo mirakula vidit ovi most. Kormilo izgleda ka kormilo, do njega telegraf, a iza kormilara je portela iz kapetanove kamare. Ovi novi brodi jemadu kamere i ekrane za svaku bužu, a “Šoltankin” barba kontrolira kroz portelu iz posteje!

– Na škovacerama su se izučile generacije “Jadrolinijinih” kapetana i posada, a bodulima su u srcu, mjer su mogli po svakome vrimenu i bili su brzi za svoje vrime – objasnija nan je kapetan Tomislav Carević iz Splita, koji je na “Jadroliniju” 17 godin, a na “Šoltanku” 15 dana. Noštromo Ivo Lučin objašnjava kako su u Grčku prvo kupljeni “Cresanka”, “Bračanka” i “Hvaranka”, a po njima su u Kraljevicu zgrađene “Lošinjanka”, “Krčanka”, “Pelješčanka” i najmlaja “Šoltanka” 1971. godine. U njih se ulažu veliki šoldi, jer su naši mali porti jušto po miri “šlapa”.

Prima 200 čejadi i tridesetak auti, jema osan članova posade, gre 11,5 milji na uru, dug je 48 metri i širok 11, renoviran 2004. godine, jema nove “Deutzove motore”, s više od ijadu konji. – A ovi tubi? – Doglasne cijevi, neko zove i doglasala. Na svirak zapišćin kroz tub, a onda makinjišta čuješ da ga zoveš stavi uvo i aaaan! Na druge su slične trajekte ispilani, ovde su ostali – priča Carević.

Doli, blizu makinje, i velikoga balkona na krmu našli smo koga Boška Rušinovića. Ča je u teče? – Juva svaki dan... – Ča ste ih razvicjali... – Janjetina s bižima... – Ol je Sveti Duje? – Aha. Lako je kuvat, najteže je poć u nabavu, svako san jutro u 7 na trogirski Pazar. Ji se tri puta, obid je u 11 i po, večera u pet i po. – A poslin? – Usuvo. Kapo o makinje je Drvenčanin Igor Rušić, od 1972. je na istu kompaniju, pamti škovacere iz mladih dan.

– Falije li ikad makinja? – Nemoj mi zvat vraga – pa traži di će kucnit tri puta o drvo. Dobra je, fala Bogu – naša je kantun o drva. – Jesi vidija kako dobro regulan fibru u salon? Nije studeno, nije sparno, nije zagušljivo. U polovici upalin klimu na pet, šest razlike, a u polovici ventilaciju. To je mira – uči me. Prolazimo kraj otvorenih vrat od makinje, doli je pakleni šušur. – Koliko je ovo decibeli? – deren se. – Puno! Ko ih je mirija! Oćeš doli? – Ma biži!

LIPO
– priuređen
– udobni, sigurni

GRUBO
– prima malo auti
– zagušljivo kad je gužva

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:09 pm

VALUN

valun

Japanski Ćuvitar
Onako za vidit ga u portu, ‘Valun’ je čudna prilika. Bublast, s puno ponistri i arje, nekako odma je jasno da je gost iz daleka
Piše damir šarac
Snima joško ponoš / cropix

Na škoju mome
živija san život;
Piva o noći i plaka o danu,
To je bilo sve.
T. Bebić

Šolta nas dopala. Ko će Šolti uteć i njenome ‘Valunu’. Čekamo ga prid onin nesriknjin mulon u Rogaču, na koji ni po litnjoj buri nije moga takat trajekt. Sad je kraj tega prvoga učinjen još jedan mul, zimski. Burootporni.

Govorili su Šoltani: ‘Ne na to misto, neće moć brodi akoštavat po buri, učinite mul u Nečujam, barenko s drugu stranu vale od Rogača.’ Al zaludu, Zagrepčani su znali boje.

Sad u Rogač jema muli da bi jih mogli i afitavat u druga mista, ali se malo ča prominilo. Nima lada, brod se čeka u staklenu škatulu od autobusi, auti su se razapeli od prvih vrtli. Ukupno; moš sedit na zidić ol stinu.

Kafić i biljetarnica su ostali na staro misto, dubje u vali, tamo di sad takaju katamarani. Jema i onih ča in nije do sidenja. Gori-doli jedno dvista puti po prugi učine luški redar Damir Prvinić.

- Jema li reda?
- Ako nima, biće ga!
- Takaju li uredno?
- Ovo lito samo jedanput nije uspija.
- Radi bure?
- Radi bove. Smetala je. Ali mul više ni problem. Osta je najveći, zaobilaznica. Nije normalno da su cilo misto i riva puni auti, a zaobilaznica je trasirana. Ajmoooo, krcaj, ma vidi ga, ča čekaš – reka je ča je jema, a trajekt je kala rampu, pa je poče uvodit red u filu.

Onako za vidit ga u portu, ‘Valun’ je čudna prilika. Bublast, s puno ponistri i arje, nekako odma je jasno da je gost iz daleka. A on je iz najdajega. Učinjen je u Japan 1983. godine, na naše malo more je stiga 1998. godine. Krca 600 putnika i 80 auti.

Kad bi se birala najlipja garaža, odma bi diga dvi ruke za ‘Valunovu’. Nije široka, ali jema velike ponistre i puno svitla, ne dave te teški metali i laka goriva. Da jema dva cvita i pitare, reka bi da smo u staklenik. Do salona skale ča same vozu, gušt.

Ni mi nikad ovi salon bija drag, plastične su katrige, niski plafoni.
- Stani! Koliko si visok – testiran fotoreportera Joška.
- Ravno metar i 92.
- I još je pedalj do plafona – završili smo mirenje.
Uvalimo se najlipšemu trojstvu u prvome salonu, za pušače. Doris Ferić, Antonia Dora Ferić i Tea Jakaša, prave Splićanke ča lituju na splitskome škoju, u Rogaču, skroz su zadovoljne.

Papar i sol
- Ovo je jedini trajekt di pasi mogu bit u zatvoreno s gospodaron, a ne vanka na terace – kaže Doris, a šnaucer Dee-Dee (9) potvrđuje svaku rič lizanjen i kokolavanjen.
- Kako bili šnaucer?
- Nije bili, nego papar-sol!
- Je l’ više papar ili sol?
- Budete li ga jidili, bit će papar – smiju se šoltanske donne, i nastavljamo o trajektu.

- Znači, to s pasima nas je oduševilo, a i brz je. Ka i svi brodi malo je šporak, al tako mora bit – skeniraju one.
Groćanin Ivo Stanišić općinski je vićnik i šofer autobusa, a ka i svi Šoltani, žali za ‘Lastovon’, brzin tajekton kojega volidu na svin linijama di je vozija.

- Oooo, ‘Lastovo’ je jahta za ‘Valun’. A i mislin da Šolta nima potribe za ovin. Privelik je, tražimo se po salonima. Možda suboton dobro dođe, ali inače je preveć – skroman je Stanišić, i nastavja:
- Tili bi da znamo koji je naš brod, ka i ča na druge škoje znadu, i da uvik gre taj. Evo ja pridlažen ‘Lastovo’.

- Čekaj, nismo na općinsku sjednicu. Ča bi ti pridlaga, a ja ću dignit ruku i meknit u zapisnik?!
- Ma ja san reka, a ti čini ča oćeš. Ol to ni zapisnik. Čast ‘Valunu’, ali...
Stvarno mu je velik salon, ne vidi se kraja. U nepušački dil se sedi po na stole, po ka u autobus, u redove. Ne sliči na ove ča smo dosad obašli, nima isti standard uređenja, vajalo bi ga iznutra dobro, dobro privrtit. I one kantune koji ničemu ne služe osmislit.

Bračani su ga volili kad je tek bija doša, govorili da ga ne bi minjali ni s jednin, a sad su ga zaboravili, dobili su udarnu flotu. Ćuvitarima baš i ni lega.
Na mostu rasprava ča je ‘Valun’.

- Škoj, gori na Kvarneru.
- Ma ni nego vala.
Kapetan Željko Radan je prisika:
- Vala.
Fali ‘Valuna’.

- Nema zamjerke, odličan, klasični brod. Nitko se nikad nije požalio, jedan od četiri ‘Jadrolinijina’ Japanca – kratak je i jasan.
Kapo makinje je Šoltanin Dino Vidan, fali glavni Daihatsu, i pomoćni Janmar motor.

- Kad Japanac učine brod, onda tot nima falinge. Može se čovik požalit da mu je malo nisko ili da su uske skale, ali ča ćeš kad su ga radili po japanskin miran.
Opet smo u putnički dil. Nekako smo se izgubili. Na japanskome ‘Valunu’ malo smo u balunu. LIPO
- puno mista u salonu
- pasi mogu unutra

GRUBO
- zastarija interijer
- mračan salon

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:10 pm

MATE BALOTA

25.07.2008. | 17:01

izbor najboljeg broda 2008. - MATE BALOTA (Zadar - Iž - Rava)

Čovik i ‘Balota’
Po ‘Matinoj’ posadi, mogli bi učinit deset dan ka s kruzeron, ne bi nan falilo tičjega mlika ni štoriji
piše Damir ŠARAC
snima Joško PONOŠ / CROPIX

Ja ću još na rivi jarbule brojiti, Po noći, po dnevu vajk prez doma biti.
M. Balota

Jel se naplaćiva ovde za pribacit cviće na Iž? Za cviće ne. Ružooo, Ružooo, ajde ulazi!

S prastarin vicen kapa o makinje Zvonimira Rapana, na zadarskome smo Poluotoku ulizli na “Matu Balotu”. “Mate” se u dvadesetoj godini tek razradija, posta pravi, baš ka čejade kad nakupi iskustva i znanja, pa mu kliču “čovik i balota”. U garažu mu stane četrdeset auti, a u salone 450 svita. Takvi je onda bija prosjek po glavi stanovnika, sad takvi trajekti gubidu dah, zaludu jin lipa linija, udobnost, brza manovra. Auti, auti, koliko auti. Ma “Balota” se ne da.

Krenuli smo put Iža u mali salon na krmu. Samo dva su u donji, spavaju – izvistija nas je šankista Ivica Marača, ka i o današnjemu oraru. Dvi ure do Iža, do Rave još pedeset minuti. Malo je sporo. Više se popije. Oćete popit što? Na šanku se upletemo u priču s prvin susidon, zagrebačkin Ižaninon Davoron Lukinon. Čekamo da se prolaz Ždrelac između Pašmana i Ugljana proširi na 50 metara, put će se skratiti na 11 milja, a sad je 17 milja – čeka on. Jema i mladosti, studentarije. Ljerka, Marija i Biljana će za dalje za Ravu, devet i po milja od Iža, di izlazi Luka. Njima je brod dobar, al oni o tome i ne vodu konta...

Bilo je i gorih – nazdravja Luka. Bure jema prilično, ma “Balota” se vaja drito, junački. Mi se vajamo u salon šoto garaže. Kad ono doli divota, velik, prostran, ne bi se reklo odozgar. Par judi spava, za jedan stol grupica vadi spizu. Manistra usuvo na mesu, salam, sir, masline, dvi vrste kruva, pome, paprike... Ovde nas ne valja – kaže nam gospoja Katica Surjan – pa se spustimo na marendu. A nemamo ni vremena – nadoveže se Slavko Đukanović, i po njemu brod gre natrag prebrzo, malo posla se za to vrime more napravit.

Nama druga stvar na trajektu smeta, konduti s onin čučavcima, ko to više zna i želi upotrebit. Dolazi kogo – zove oficir palube Krešimir Grbić iz Privlake – njega morate vidit. Ne živi se za otoke, nego za Hajduka – dočeka nas je Branimir Mišković, šibenska ljudina s navijačkon majon “Pobijedio sam anoreksiju”. Odmar se vidu dvi stvari; voli skuvat i voli izist, ča znači da je pravi kogo. Kakvi je omjer u Šibeniku? Ma, 60:40 modri vode kontra bilih. Ne moreš ih prominit...

U teče su juva, lešo, šalša, litnja spiza, a Branimir zimi zna zamotat i sarme. Onda sto posto za Uskrs čini sirnice i pituraje jaja. Nigdi toliko vrimena nismo proveli na mostu ka na “Baloti”, dočekali su nas ka svoje. Brod je u najboljim godinama. Dobro nosi more, prošlu sedmicu bilo je dosta juga, sada je burno, ali on je savršeno stabilan. I putnički je prostor vrlo ugodan – kaže kapetan Ante Mustać iz Privlake.

Na brodu su u posadi jedanaestorica, a kapo Rapan je kapo za novinare, pa se jidi kad mu spomenemo da s 10 milja na uru “Balota” nije baš za Veliku nagradu Monaka. Vi ste ljudi od otoka, i recite mi šta znači pet minuti prije ili kasnije na brodu?! A s druge strane, osjećaj koji pruža! Ja san, recimo, bija na pisti za polijetanje kad su priko trumbeti javili da je avion u kvaru i da ga popravljaju. I možeš mislit kako san se osjeća dok san čeka da poletin u pokvarenome avionu. Kad je sleća u Dubrovnik, ovako se nageja, pod devedeset! Nogama smo se opirali o siceve, parilo je da rađamo! Šta smo ono govorili...

E! Ja san 15 godin naviga, pa san 20 godin bija na suvo, i onda san se prije 15 godina opet ukrca, usrid rata na liniju Prizna-Žigljen. Parilo mi je ka da san u jumbo-jet, ne smi stat dan-noć, naprid-natrag. Nisan zna di san, di mi je glava, a di guzica. Čekaj, a šta san se u pet oceana svjetskih utoča! Doveja san “Lubenice” iz Osake, i onda smo oprali laštru kad smo došli u Otrant, doma. Brod je plaka od bure. A doveja san i katamaran “Olea” iz St. Maloa, to je na ulazu u La Manche, sa strane Španjolske. I “Silbu” iz Malezije, koju smo pokupili u Dubrovniku.

To mi je bilo najteže! Ma daj? Došli mi doli, i pitan onoga crnoga di je brod, a on govori, doli u stivu. Vadili smo ga dizalicon, i kad smo išli vidit di smo i šta smo... Da smo s ovin kapon išli od Osake, bili bi libar učinili. Dok se “Mate” par uri poslin vraća u Bršanj, vidi se koji lipi brod, starinske linije, 65 metri dug, 14 širok, pun ponistar i fileštrini, kraljevičko dite. Da nema rampe naprid i nase, reka bi da je vapor. Po bandama mu umisto pajeti visidu gume od auta.

Nikor ne vata cimu, mornar sam skoči s rampe do kolone. A svit čeka trajekt u filu, ka kruv. Na kuverti bjondasti bodul pita fotoreportera Joška da koliko mu se ita aparat. Dosta. Jel se može itnit do one tamo kuće narančaste? Aaa, može... Aj mi snimi. Provjeri mi jesan li zatvorija škure... Kapo Rapan daje svoju kamaru za pres centar. Dok tipkan čujen di na mostu pripovida: A kad san prvi put bija na skijanju, vidin cotavu Slovenku di skija. I kažen ja; kad može ona cotava šta ne bi... – toči ka Amazona. Evo i kogo: Di ste, čekan vas na večeru; ramstek, fažoleti zeleni i juva od povrća. Plus sladoled. Može li?

Po posadi, mogli bi doć na dopust ovde, učinili bi deset dan ka s kruzeron, ne bi nan falilo ni tičjega mlika, ni morskih štoriji. I lip brod. Ima sve šta novi nemaju. Lipotu, šest – smije se kapo Rapan, i nastavi: Naš svit se voli vozit brodom. Ne vidu se u polje, na moru isto jer su in pošte daleke, pa se nađu u trajekt. Išćakulaju se, doznaju novitade. To je sve šta ih drži. A ja in kažen...

LIPO
- gostoljubiva posada
- udoban donji salon

GRUBO
- čučavci u kondutima
- malo spor

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:12 pm

JURAJ DALMATINAC

Sa dvi gori-doli

Linija od milju i po najjača je na Jadranu po broju putnika, lani ih je bilo više od 1,5 milijun, a pribačeno je nabroj 264 ijade auti
Piše Damir ŠARAC
Snima Joško PONOŠ / CROPIX
Pasaju vapori, i u njima naši
P. Ljubić

Čin si stupija u Zadar, u Gaženici – stop. Kolona ne mrda s mista. Govoru judi kako je tako uvik kad se naoblači, ijade auti ne plazidu po cestama okolo plaža, nego se tiskadu ča bliže Kalelargi.

Bez obzira jel žeže ili padadu sikire, jedna će pruga siguro bit krcata. Najjača na Jadranu. I nikad ne bi pogodili koja i zašto. Od Zadra do Preka, ijade, stotine ijad, milijuni, tiho plove vamo-tamo. To je radni svit, to su trajekti od potribe, i tamo je poć “Jurjon Dalmatincen” i “Sison” ka uvatit autobus do posla.

Linija od milju i po najjača je na Jadranu po broju putnika, lani ih je bilo više od 1,5 milijun, a pribačeno je nabroj 264 ijade auti. Ugljan i Pašman su priko Ždrelca povezani moston, zajedno imaju malo više od deset i po ijad stanovnika, jemadu par hoteli.

Oklen onda ti miljuni? - To je postalo zadarsko predgrađe, prije ćete stići trajektom do Preka nego do Kalelarge, kad je subotnja gužva na cestama. Najviše je ljudi koji rade u Zadru, ali i građani putuju na otoke raditi.

Dva trajekta stalno voze – kaže nan Želimir Medul, šef “Jadrolinijine” agencije na Poluotoku. Smišno je bilo čut kako boduli kupuju biljete za ovu polugradsku prugu:

- Dvi gori-doli. S naše “dvi gori-doli” penjemo se na “Jurja Dalmatinca”. Bome, i pari ka da ga je veliki meštar klesa. Komad broda; s jedne strane greš širokon skalinadon sam, ako faliješ ka i mi. Normalne putnike su vozile skale na struju.

“Jure” je blizanac trajekta “Hrvat” i malo starijega “Marjana”, napravljen u kraljevičkome škveru lani, jušto na 13. sedmoga, kad je rođendan ćeri kapetana ča smo ga našli u gvardiji, mladoga Krešimira Korone.

I njemu je život učinija škerac, jerbo žive u Zadar, a rodon je iz Kali, i svaki dan deset puti najmanje dojde do rodne kuće, pa se vrati do druge.

- Na obe sam strane doma, ali najčešće spavam na brodu. Ako radimo do iza deset navečer, onda i ne idem kući, jer je dizanje u zoru – kaže barba Korona, koji nas je silon ostavija na obidu, mada ovi brod nima kuvara. To je domaćin!

Na “Jurju” je deset članova posade i 1200 putnika, a u garažu se stiva 140 auti. Teško mu je nać zamirku, to je novi trajekt, još se nije šporka ni škica, a s obziron koliko pribaci svita, nikor mora dobro otegnit škinu da bi ovako bliščija.

A posada, kaže kapetan, mora radit ka vekerica, ne kasnit ni minuta, jer je pruga kratka, usve dvadeset minuti.

Moga bi u Kanadu
- Veri gut, veri gut! To je šip, jedini što vrijedi – kaže nan Ante Dunat iz Lukorana, i veli da 35 godin žive u Kanadu, i to na jezera Ontarija, i Bože moj, dobro zna ča su brodi.

- Moga bi ovakav i tamo ploviti, gut, ali ne svi, ovaj da, brz je, siguran, gut... A otprilike u vrime kad je šjor Dunat odjezdija za ladnu Kanadu, u Kukljicu su se počele odmarat osječke dame, gospoja Irena Bernwald i gospoja Katarina Šipek. Da ih znaju svi, trideset su su se lita u Kukljicu zakukuljile, vikendicu namakle. Znat će ništo i o brodiman.

- Sjećamo se da je brod tada vozio duplo, četrdeset minuta, a ovaj je divan. Nacifran, fin, onako baš – fale ga. One dojdu jedanput na godinu pa ostanu cilo lito, a Kukljičanin Tomislav Vojvodić na šetemanu baren pet, šest puti gre s “dvi gori-doli”.

- Brate, ljuti me samo što na onoj najranijoj prugi ide iz Preka manji trajekt, a ne “Juraj”, i onda se dogodi da se ne ukrcam. A bitno je doći rano do Zadra, i rano se vratit, čim priskočim jednu prugu, kasnim par sati.

Fali nam “Krševan”, ova linija zaslužuje dva jaka broda – siguran je Vojvodić, a ne krije da je zadovoljan “Jurjen”. I posada je prva liga, mlada, ozbiljna ekipa – fali on. Lip je osjećaj da na trajekt nemoš okasnit, znat da će doć drugi. Boje od mosta.

LIPO

- čist
- brz

GRUBO

- nema vrimena za ćakule
- gužva

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:13 pm

VLADIMIR NAZOR

29.07.2008. | 17:21

izbor najboljeg broda 2008. - VLADIMIR NAZOR (ZADAR - BRBINJ)

Poet u kvartiru
Moguće da je ‘Nazor’ bija i zadnji trajekt s kojin su boduli ćutili niku vezu. Kad se prominila era od trajekti, i stari pisnik se pomaka
Piše damir šarac Snima joško ponoš / cropix

More, more sinje
V. Nazor

Uopće ne razumin kako se vrtimo okolo zadarskih škoji, u tri su, četiri reda, svih veličina. Skoro sve smo ih obašli, a nikako ih stivat u glavu.

- Ma lako je. Ovo je Zadar (upaljač), isprid njega, moston spojeni, Pašman (duvan) i Ugljan (očale), iza njih Iž i Rava (pepeljara), i onda ih sve grli veeeliiki Dugi otok (prisavijena “Slobodna”) – slaže Joško kartu akvatorija po stolu u salonu.

- A je l’ se za Iž ide oko Pašmana ili Ugljana – nastavlja se cunjanje na škini dobroga, staroga “Nazora”. Ne pitajuć za pute, koliko je svojih Bračani prinija na škini, a koliko se satova na splitskin Bačvicama namištalo po njemu. Moguće da je bija i zadnji trajekt s kojin su boduli ćutili niku vezu.

Kad se prominila era od trajekti, i stari pisnik se pomaka, sad vozi liniju od Zadra do Dugoga otoka. Brbinjac Joso Rančev dvadeset godin drži konobu u mistu, i stalno je vamo-tamo.

- S autima je na knap. Puno je bolji od svih koji su vozili, ali uvik nas je strah oće uć auta. To liti, zimi nema problema. Čini mi se da stariji teško idu po skalinama, malo su visoke, ne bi bilo loše da su samovozne – pridlaže on, a mi znamo ča je.

Miris pravoga broda
Nisu boduli ludi. Vidili su da dobar dil trajekti jema one skale iz robnih kuć, i da je onda lakše s boršetinama, osobito starijemu svitu. Sad bi svi. Splićanka Silvana Marčić u jutarnju je smjenu ugostiteljstva “Mali Borak”. - Ol u Split nima trajekti? - Ima, al ovako me dopalo.

Osin toga ovde ima i neko drugi... Priselit ću u Zadar. S mosta, ka i obično, par podataka, ne puno. “Nazor” je građen u Kraljevicu 1986. godine, prima 450 putnika, 60 auti, i gre brzinon od 11,5 milja. Jema 17 članova posade, i mladoga kapetana Ivicu Pedišića, rodon s Pašmana. - Kad sam se prvi put na njega ukrcao, osjetio sam miris pravoga broda.

Takav je i sad, tako miriše i izgleda. Kad bura zadimi, dobar je u kvartir, tu je najjači. Malo auta? Liti bi svi trajekti tribali biti triput veći. Ali onda dođe zima, pa nemaš koga vozit – kaže barba Pedišić. Vođa palube je iz Ogulina, Mile Maloča, 21 godinu navigaje na “Jadroliniju”; 15 godin brze pruge, pa sad trajekt. - Da nije dobro, ne bi bija ovde – daje nan pravo lički odgovor.

Na “Nazoru” guštaju i kartaši, ura i dvadeset koliko traje put, jušto je mira za razigrat se. - Oni jema karika, vidi ča motaje... Naša četvorka igra do zadnje sekunde. Kibiceri okolo pobožno muče, napiru se vidit ča je u ruci, a kartaši oko stola ka da dilidu svit na Jaltu, a ne fante i duje na “Nazoru”. Čekamo kraj stola, vrtimo se po mostu, teracama, pa po još jednu kafu na šank.

Spomen na heroje
U salonu koji je nedavno priuređen je spomen-tabela na ćifa Dinka Marasa i noštroma Juru Kalpića, ča su poginuli kad su “Nazora” zasule granate 1991. godine u spliskome portu. Ulizamo u Brbinj, pada rampa, a kartaši ne mrdaju. Zadnju partiju briškule počinju dok prva auta idu vanka.

- Oćete ostat, pa kad krenemo natrag da porazgovorimo? - A mi igramo od porta do porta – smije se Tomislav Galešić iz Verunića: - Sporo auta izlaze, i po deset minuta im treba, a nama se ne žuri. Da nije karata, što bi činili... I stvarno izlaze sporo, rampa je uska, na nju izlazidu i ljudi, mada jema skale na bandi. Prin izlaska, u kondut. U muškome od četiri kabine jedna radi, a pišarjola je u najlonu.

Ženski je uredan. Par uri poslin zaškurilo je, stislo se dokle god vidiš. Puše, pada kiša. U Brbinju nestaje letrike. Veliki kafić u portu je pun, a konobarice u jadu: topidu se sladoledi, ne mogu se činit kafe, ništa skuvat. Ni vode nima. Na sriću, nije trajalo više od ure.

Došla struja, doša trajekt. Nazorovci su se spremili za pulenat, u zimske su monture, kabanice, džemperiće. Zna zaladit krajen sedmoga. Sad je za šankon druga šefica, Katarina Bašić iz Zadra, pet godin je na ovu liniju. - Nagovorila me jedna Splićanka, jedna mića, možda je i znate. Kad san se ukrcala, bilo mi je strašno, grozno, nezamislivo.

Sad ne znan kako prolaze dani, i onda nakon 20 dana broda iden doma deset, posvetim se samo sebi. Kad si brbljav ko ja, svuda ćeš se uklopit. Naši su ljudi na sjeveru i na jugu isti đir – priča Katarina, koja najboje zna ča se događa s ovon sezonon: - Sve nekako imam osjećaj da će tek krenit, nešto se dogodit, ali nikako. U ovo doba lani padali smo s nogu, sad samo kad valja...

LIPO
- stabilan i udoban
- ugodna posada

GRUBO
- muški kondut ne radi
- putnici izlaze među autima

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:14 pm

MARJAN

01.08.2008. | 16:53

izbor najboljeg broda 2008. - marjan (split - supetar)

Visoko mu barjak
Pun je pića i ženskoga smija, tiho se klizi do supetarske vale. Je malo ladno, ne tilu, nego oku, jer i savršenstvo jema mane
Piše Damir ŠARAC
Snima Joško PONOŠ / CROPIX

Ne mogu prestat
misliti na more
D. Štambuk

Slavodobitnik zadnje ‘Jadrolinijine’ olimpijade trajekata nije se prominija ove tri godine. Još ‘Marjan’ visoko barjak vije, pari ka sad da je iz rodilišta u Kraljevici isplovija.

Samovozne skale još se vrtidu, salon je čist i prozračan, šank se popravija, pun je pića i ženskoga smija, tiho se klizi do supetarske vale. Je malo ladno, ne tilu, nego oku, jer i savršenstvo jema mane.

A ta je da čovik voli da se prostor malo šporka, friža, zvonja, onda se ćuti ka doma. Braška pruga, jedna od četrnajst dnevnih iz Splita, prilično je puna, a svit se rastrka po velikome salonu. Pušači i nepušači su naponase.

U nezdravijemu dilu sedi Miro Kučić, šef udruženja ribara u Gospodarsku komoru. Otac mu je Višanin, mater Korčulanka, fabrika mu je na Braču, a vikendica na Šoltu.

Za trajekte je cili život vezan ka jarbol. - Penšjun mi je Jadrolinija tribala dat, tražit ću od diretura Slavka Lončara – smije se, i mada ga svi znamo ka oštro pero, ma ča pero, sablju kad je rič o pravima škoja i škojara, za zadnje godine bile flote jema samo lipe beside:

- Ako u ovoj zemju išta vaja, onda su to nove ceste i Jadrolinijini brodi. U deset godin to je najveći skok ovega stoljeća.

- Skok? Govorite o Blanki Vlašić? – ubacija se Ivica Jakšić Čokrić Puko Boljanin, čovik sa deset imena, i jednon funkcijon antifašističkoga umitnika. Nosi gvantjeru i piće, stoji mu ka salivena onako velikome. A sve mu stoji, najviše ozbiljno–tragična zafrkancija. Ali Kučić je ozbiljan:

- Jedna mi stvar smeta, nepostojanje međuotočkih veza, koje su ukinute prije dvadesetak godin, tzv. Zakonon o supstituciji nerentabilnih brodskih veza. Brod bi priko Čiova, Šolte i Brača stiga do Hvara, pa su se boduli imali šanse upoznavat, ženit, mišat, ti su brodi nosili dinamiku na škoje.

- Ali odma će država reć: ni rentabilno...

- Nije, ali kad se već govori o zaštiti sisavca medvidice, neko će morat štakod reć i o zaštiti sisavca čovika. Boji se da će ludovanje cina nafte dovest Jadroliniju prid zid.

- Radi nafte ne bi smili stradat putnici, u prvome redu otočani, i ne bi se smili spuštat sadašnji visoki kriteriji putovanja. Morat će se povećat subvencije, koliko god to državu zabolilo – predviđa i ka svitski putnik priča nan o trajektima kojima se pribaciva.

- Najgori na kojemu san bija je između Reggio Calabrie i Messine na Siciliji. Još mu je asfalt i pruga u garažu, jer je gazda od trajekti državna ferata. I Jakšić se pridružija brodskome prigovaranju:

- Nema dileme da je sve išlo na boje. Nema penkale, jema kompjuterih, nema novin, nego portali, nema čitanja libri, nego štij blogove – pokažije Puko, koji se vraća sa friškoga greba velikoga bodula, novinara i prijateja Zorana Franičevića.

Na trajekte jema druge brige. - Recimo uvati me proliv, i nezgodno mi je na ‘Hrvata’, a i na ‘Bol’. - Pa onda ti je najboje na ‘Marjan’. Splićani to znaju odavno. I ženske je tamo najboje vodit. Na mostu čitamo rodni list ‘Marjana’. Godine 2005., Kraljevica. Vozila 138, putnika - liti 1200, zimi 800.

- Oli uđu u se zimi?

- U to se ubraja kuverta, i na nju stane 400 putnika – objasnija je kapetan Ivan Fugošić, rodon sa Krka, i s 21 godinon navigacije. Na ‘Marjan’ ne triba puno trošit riči, namjenski brod skoro bez falinge, s jednostavnin manovron.

- Ajde provaj vozit – zove me prvi oficir palube Nikola Jeličić, Mućanin. Dvadeset godin je bija telegrafista, pa kad su sateliti dali otkaz radiovezama, i njemu je puka posal, pa se pribacija za prvoga.

- Moglo bi dite upravjat, ima dva šotela naprid i dva natrag, kad oćeš livo, tiraš desno, kad oćeš desno, okrićeš livo... - A ovo i nije timun, pari joystick za igrice na kompjuter. Ne razumin. - Livo, još malo livo, moraš desno. Taako... ka pentu da voziš. - Pentu?! Šleper!

LIPO

- odlična organizacija ulaza i izlaza
- udobnost, brzina

GRUBO

- nema karte za otrat ruke
- malo stolova u salonu

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:16 pm

STON / LASLOVO

03.08.2008. | 19:04

izbor najboljeg broda 2008. - ston (Drvenik - Sućuraj)

Staza ‘Stonova’
Gužva zna bit tolika da auta stivaje i kapetan. - Samo suboton, onda je najluđe, i triba odradit – viče barba Duje Biuk
Piše Damir ŠARAC Snima Joško PONOŠ / CROPIX

Plovimo s vječno žednim suhim sidrima
J. Franičević Pločar

Česi, Slovaci, Poljaci, Slovenci, nešto Bosanci i Srbi...
- Slaveni znači.
- Slaveni... Zaluta koji Švabo, i čudit ćeš se, Portugalac.
Ćakulamo tako s Borison Kostanićen, lučkin redaron u Drveniku, i kratimo vrime dok se 'Ston' ne vrati. Drvenik je oni donji, ne škoj, nego misto na makarsku rivijeru, a 'Ston' po litnjoj žegi privodi žedne priko mora do Sućurja na Hvaru.

Mali drvenički porat dan i noć je krcat autima. Jedna fila je za Korčulu, odavde je partenca za Dominče, a druga za istočni Hvar, do kojega bi moga priplivat. Veljko Rogošić, ne mi. Ovo je kratka pruga, trajekti ka skele na rikama privoze non-stop vamo-tamo, deset puti svaki, i nima puno vrimena za učinit štorijicu.
Uz 'Ston' na ovu se liniju minja i 'Laslovo', brat mu blizanac, a gužva zna bit tolika da auta stivaje i kapetan.

- Samo suboton, onda je najluđe, i triba odradit – viče barba Duje Biuk, Vrličanin, koji je na 'Jadroliniju' 26 godin.
Čin smo se ukrcali, činimo inšpekciju, nima vrimena za kafu. A i nima kafe, jer nima kafića. Kuverta je puna, na dvi je razine, i svit rađe sedi vanka, nego u salonu. Čekaj, a di je ovde salon? Jedna, druga vrata. Možda nima. Kako onda vozi zimi?

Našli smo ga, doli je, ispod garaže, ka u staroga 'Era'. Doli bi se putnici mogli i razladit, ali nima nikoga, više volidu na arju, malo je klaustrofobično. Ali i lipo uređeno. 'Ston' je iz 1997. godine, prima 150 putnika i 30 auta, brzina mu je 7,5 milja. Nama bi pasalo da je i sporije. Trka je, doć će učas na forski pincin, za manje od po ure.

Na kuverti se sunčadu gospođa Branka i gospođica Blanka, mama i kćerka iz Zagreba.
- Roštilj delamo kod prijatelja u Sućurju, i malo ćemo se kupati – kažu. Mama Branka po godine je živila u Sućurju, pa ove trajekte zna ka po dinara.
- Trajekt je krasan, nema ni potrebe za većim. Pa i Sućuraj je mali, zato sam i otišla, dosta mi je gužve bilo u životu.

- Pa ča ste se vratili u Zagreb?
- Doma je doma, a u Sućurju lijepo.
Koja filozofika... Između dvi ukrcajno-iskrcajne gungule svraćamo do posade, šestorica ih je, na brodu spavadu, koga nimadu.
- Ima bi na koga zavikat ako spiza ne vaja, ovako kuva jedan od nas, pa moran mučat – smije se kapetan Biuk, s više od deset godin staža na ovome kratkome vijađu.

- Kako vas nije štufalo?
- Ma nije, drago mi je, pusti me.
Kapetan tvrdi kako je ovi mali brod odličan na moru.
- Za slučaj potribe, nijedan me vitar na njemu ne bi moga zaustavit. Ovo je zatvoreno more, a on se u njemu snalazi ka veliki.

Ova je linija za istočne Hvarane i strane turiste ča jin je zmija u takujin.
- Kad si doša u Sućuraj nisi doša nigdi, kad si doša u Sućuraj, nisi doša nigdi. Liti se turisti s makarskoga primorja idu okupat na Hvar, a dolaze bome i jer in je jeftinije do zapadne strane. Zna Nijemac pošto je vožnja.

Samo kad dođe na onu cestu od Sućurja do Staroga Grada, ajme. Ono je strašno – kaže Biuk.
Ceste nisu mučile kormilara Antu Surjana (63). Velolučanin s 50 godin navigavanja u škini, more bit da je i najstariji aktivni pomorac na Jadranu. Nikad se neće doznat je li. Jer je oni drugi, ako ga jema, isto negdi na valu. Kad će se onda intrat?

- Poslin osmoljetke san se ukrca, najprin na 'Dalmatinsku', pa na 'Jadroliniju'. I evo me, i ko zna dokad ću.
- Pa ča ćete, do stote godine vrtit kormilo?
- A di ću u penšjun, bija bi slabostojeći.
- Zgradite dva apartmana u Luku, i sve četiri u zrak.
- Dok san moga nisan. Ko je zna da će ovako poplavit furešti. A i kad san bija mlad lako je bilo živit, ko je na šta mislija. Pravi brod, dobra posada – i vodi me na kraj svita!

Iz Sućurja za kopno vraćamo se 'Laslovon'. Kapetan je Račišćanin Petar Botica, i on deset godin vozi ovu liniju.
- Dođu na mul ovi iz Drvenika turisti, Česi najviše i Bosanci, kad se vežemo uvečer. Slikaju se prid trajekton, raspituju, čude, ka da je doša 'Queen Mary', a ne ovo trajektića – kaže, i sve gleda 'Stona' koji se približava iz suprotnoga smjera.

Jema bure, pa se namišta treso, da ne budu banda-banda. Malo je zaboravija na nas. Ovako se oni dva cili dan zabavjadu svojin posliman.
- Rano ga je okrenija... Vajat će te, dobro će te vajat, malo rano si ga volta. Jesan reka, opet se vratija. Zna san, jasno da oće. Kako dolazi plićadura tako ga kopa...

LIPO
- jeftinije do Hvara
- brz u manovru

GRUBO
- nema šank
- zajednički ulaz

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 5:20 pm

SUPETAR

05.08.2008. | 18:11

izbor najboljeg broda 2008. - supetar (Prizna - Žigljen)

Misečeva pruga
Ovako ja njima cili dan mašem, od zore do večeri ih ima. Vidiš kako ručamo: po pijata tamo, po pijata nazad – noštromo će Marić
piše Damir ŠARAC
snima Joško PONOŠ/CROPIX

Samo sunce, sunce, sunce
J. Kaštelan

Prizna.
- A di ćete? - Zrće, kam bismo?! Godinu dana radimo i štedimo za tjedan partijanja. Prvi put idemo, svi su nam frendovi već tamo, spava se u šatorima – ispričale su nan Maja i Tihana, zagrebačke studentice iz Novske. I ne gube vrime.

Sunčaju se već na palubi ‘Supetra’. Do tamo šest, sedan minuti, ovo je jedna od najkraćih linija na Jadranu. Ali bome paprena, vozi se dvanajst puti dnevno, motor se ne gasi, garaža je stalno pod opsadon.

Vrime ulaska i izlaska; u vrj glave petnajst minuti. Žigljen, di se slivaju kolone, najbliža je točka sjevernjacima do mora, pa je u vojsci Slovenaca i Zagrepčana čudo nać kojega bodula. A nema šanse da je koja pruga bez grupica prema plaži Zrće, mistu koje je zadnjih godin postalo prototip za morska ludesanja bez granice. Na mostu koji se približava misečevoj površini sjevernoga Paga nimadu vrimena za to, oni se banjaju u znoju.

- Imamo sat vremena odmora od 15 do 16 sati. Ručak? Ka galeb nešto ubaciš u sebe i ideš dalje – kaže kapetan Damir Šuštić, rodom iz Križišća pored Kraljevice. Već sprema manovru. - Osam članova posade ne spava na brodu, nego u Novalji, što je na neki način pozitivno. Vežeš brod za kraj i mozak na pašu, nakon cijelog dana trke – kaže Šuštić, koji 26 godina navigaje na ‘Jadroliniji’.

Nema vrimena niti za ćakule, kratko daje podatke; ‘Supetar’ je izgrađen 2004. godine u Splitu, prima 100 vozila i 600 putnika, vozi u prosjeku deset i po milja na uru. To malo dosta je do kamenoga misečeva škoja. Žigljen. - Di ste bili? - Na Zrću, naravno, spavali smo u Gajecu. - Biće u Gajcu. I kako je bilo? - Ne sjećamo se, znači, super – sritni, spaljeni i ispuvani vraćaju se šestorica mladih Slovenaca, Andraš, Matija, Matej, Janez, Kristijan i Marko. Stigli su iz Ribnice, četrdeset kilometri od Ljubljane, ali ne autoceston.

- Uuuu, bilo je previše lepih devojki, trošili smo i trošili, dan i noć partijali. Jedva smo skupili za trajekt. A dobar je trajekt, skroz – misle oni. Prizna. Dvi cure, odma se vidi da su iz metropole. - Biće idete na Zrće? - Neee, u Pag – uglas će Marina i Ana - na Zrće smo odlazile dok nitko nije ni znao za njega. Sad odemo jedan, dva puta i dosta - kaže Marina koja ima svoj apartman u Pagu. Dvi sedmice se neće micat daje od grada. Aj, povirit će bar malo, zna se već di...

- Trajekt? Dobar je, vidi se da je novi. Toliko je kratak put da ga nemamo vremena vidjeti. Žigljen. Vrime je i za salon, za kratku kafu u ‘Leru’, duža ne bi stala. - Ajme, napokon da čujen Dalmatince – dočekala nas je Nada Poljakić s Brača. - Odakle s Brača? - Ma nema veze, i tako me svi zovu Bračka... Priča Bračka kako se razuzdani zrćki partyji koji put prinesu i na kuvertu ‘Supetra’. - Vikendon bude svega... - Čega? - Svega nečega. Ali je vrimena malo da bi se razmahali – zadovoljna je.

- Većinu radnoga vrimena neman pojma na kojoj san strani, trajekt samo šiša, gori-doli. Kad priplave šank, znan da smo takali. Najviše je Slovenaca, koji put se pitan jel ko osta gori ili su svi na Pagu. Kolegica Andrea Muslim i ja spavamo u Prizni. - Di smo? - Ček da vidin... Prizna! Jedna stvar je jedinstvena: sa vanjskih zvučnika trešti treš-muzika, cili kanal odzvanja, svi su furešti bez maje, pa izdaleka ‘Supetar’ pari niki radni trajekt pun fizikalaca.

U paškome portu užarena limarija fureštih registracija pliva rastopljenin asfalton. Lada ni crtu. Sa stivadurima auti u garaži nismo stigli proćakulat, turamo se do noštroma Tomislava Marića iz Gorskoga kotara. - Livo, livo, livo, ajde sad ti, čekaj čas da se on smisti... Ovako ja njima cili dan mašem, od zore do večeri ih ima. Ovo je ludilo od linije. Da vidiš kako ručamo; po pijata tamo, po pijata nazad!

LIPO
- čisto
- prima puno auta

GRUBO
- zajednička rampa
- nema vrimena za kafu

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 10:14 pm

TIN UJEVIĆ

11.07.2008. | 17:20

izbor najboljeg broda 2008. - TIN UJEVIĆ (SPLIT - STARI GRAD)

Pisnik o slane vode
U ova doba monture na njemu su sve kraće, gori na teracu noge su u arji, fureštice u svin kolurima ovega svita vatadu svaku zraku zlata. Čuvat će je ispod maje kad opet uronidu u one svoje ladne magle...
Piše Damir ŠARAC
Snima Joško PONOŠ

"Da više ne znam sebe sama" T. Ujević

Na putu do Hvara dogodila se smjena pisnika. Pa umisto “Petra Hektorovića”, domaćega sina, koji je već i po kolinu bija drag bodulima, bilon pinon do sunčanoga škoja piše Imoćanin, Vrgorčanin, Krivodoljanin. Uglavnon Tin od Ujevića. Za Tina se svi otimadu. A bome bi se otimali i za čeličnoga mu pobratima. Ne u Svemiru nego po Jadranu. Primi ijadu svita, parkira dvista auti, unutra široko i ladno ka u finome baru.

Lipo leži na cesti, rekli bi šoferi. Samo je malo grubo kad te s auton skala doli u oni škaf, ispod palube, pari pakal da će te progucat. I sliči na palačinku – dodaju mladi Pitovjani Jurica i Ivana, i još on tvrdi da je radi tega nestabilan, pa da duplo drma u neveri. Bili Grk u Pireju je izgrađen 2002., a Jadrolinijinu monturu obuka je šest miseci posli. U ova doba monture na njemu su sve kraće, gori na teracu noge su u arji, fureštice u svin kolurima ovega svita vatadu zraku zlata. Čuvat će je ispod maje kad opet uronidu u one svoje ladne magle...

Sad su di su. Topidu se od sriće i vriline. Hvar? Jel to lip? Mi smo uvik išle oko Makarske s mama i tata, sad Hvar, sad velike – pričaju Jana i Kim, Čehinjice-maturantice, ako smo se dobro razumili, na češko-naški s rukama i nogama. Njima sve svitli, amo nać koga grintavijega. U zoni za pušače nogu priko noge prikrižija je Bruni, elegantan, tamnodlakav, lipih zavodničkih očiju, malo priplašen sviton okolo sebe. Piše na nalipnicu da pasi ne smidu unutra, kako maške onda smidu? Jer ne piše ništa za mačke – smije se Brunijev šef, gospon Julije Hajoš.

Ma vraga mu je on šef, govori, žutooki ne voli nikoga nego suprugu mu gospođu Lelu. Bivši Jarunci, a današnji Samoborci, ovi su dragi judi pravi prvoborci hvarske linije. Trideset godin ovon ruton probijedu se do Staroga Grada, di lituju po više od misec dan. U rodbine, bome ča ste mislili da penšjunati, pa sad bili i samoborski moredu cilo lito provest u otel. A opet, di bi Bruni po otelu... Sjećamo se Vange, dva i po sata je vozila, ali bila nam je draga. I bili smo mladi.

A znate kako je tada bilo... – upala je gospođa Lela u malinkoniju. Gospon Juliju malo se kunja, krenuli su noću, u tri i po, da bi u Split arivali na vrime. A sve jer crni pežo nema klime. A ča će ti danas život bez klime. Nekad se govorilo ča će ti bez kufera, jer ako nisi obaša sve ča si moga, živjenje ti je kusavo. Sad kufer jema Bruni, to je jedino misto di čupavi putnik spava liti. I nije Jarun tak bezopasan kak vi mislite. Utapaju se tamo kao ludi, non-stop. A nas su bacali iz čamca da naučimo plivati.

Jedna starija Jelšanka, ča je niko vrime živila u Afriku, pa odonda ne govori nikome kako se zove, čuje da se spominje pisanje o trajektu. Jeeee, ma rekla san ja jedanput po neveri da je ovo šešula, a mornar čuja pa se uvridija. A stvarno je valjalo, svu me izmišalo! Sad, triba priznat, uvatili su ruku, brzo uliza u porte, još brže izliza, a po akoštavanju se poznaje dobar kapitan. Samo malo fali intime, sve se vidi, niske su prigrade. A vi bi onda intime? Ajde momak kvragu!

Nismo išli njemu, nego kapitanu na most. Slaven Mlačić, Drvenčanin, 17 je godin na Jadroliniju, šest je barba. Na “Marjana” je bija zadnju godinu, a na “Tina” slavi četvrti dan. I Dino Čapalija, prvi oficir palube, isto je s Drvenika. Njih dva pitamo sve ča nan se skupilo na teracu i u salonu. Najpri ono gori, šareno i veselo. Gledadu kroz ponistru. Nije neka pruga, bilo je i lipših, ali dolazidu, sve su smišnije – smije in se brk. Današnji brodi, osobito trajekti, sve manje sličidu na vapore kojih se sićamo. Široki su, primadu auta ka pet starih, i sjajni su u manovrima, a to je najbitnije.

Vozi naopako, piše da je ovo timun broj dva. Je, ima duple komande, tako da se ne triba okrićat, samo se mi priselimo na drugu bandu. Zato su ovi i desetak minuti brži. A di su cirkusi koji su se znali događat u malin portima, kad uleti brodina pa se vrti – govori zapovidnik Mlačić. Mlad je, ma i on se sića: Bila su to ka nika druga vrimena kad je vapor noćija u portu, pa bi se onda mornari upoznavali s mišćanima. Bilo je velikih prijatejstava, kumstava, ženili su se, ostajali živit...

Sad je brod ka avion, dođe, iskrca, ukrca, i natrag. Pa nan govoru da bi mogli bit i brži... Ušli smo u starograjsku valu. Ima vrimena za još dvi kafe. Kad se već bira najboji brod, a ča se ne bi birale i najlipje posade. Evo, recimo, Marina, Matilda i Kristina, konobarice u Adriaticu. Sedan dan na brod tuču more, sedmicu doma, ka prava posada. Isplovu u 5 ujutro, arbajt je do 11 uvečer. A nasmijane.

Ča van je tribalo na brod, ol ne bi bilo boje u gradski kafić? Ni u ludilu. Priselila bi ovde, sedan miseci san bila u komadu na “Marjana”. Ima posla, ima manče, niko nas ne tlači – objasnila je plavuša Marina, i moran priznat teško je za razumit. Stari Grad. Cimer fraj u šotani. Sobe 15 eura, helou mister. Samo petnajst!? A di smo ovo takali, ol ovo nije Hvar?! Čoviče, još ih nima – šapje.

Lipo

- čist, širok, uredan salon
- izvrsna usluga
- brz iskrcaj, rampe ka na autocestu

Grubo

- nema karte za ruke u WC-u
- ne more se glava naslonit na naslone kauča za ubit oko
- falu utičnice u salonu (za laptop, mobitel)

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA uto kol 05, 2008 10:17 pm

HRVAT

09.07.2008. | 14:50

izbor najboljeg broda 2008. - hrvat (split - supetar)

Prvi brački

Hrvat jema skale ča se same vrtidu, jema i ulaz sa strane za putnike, to su odma dvi stvari koje te kupidu na komod. Ne turaš se s autima za uć i izać, a ne triba potizat bagaje uza visoke skale
Piše damir šarac
Snima joško ponoš/cropix
Svi me ti brodovi uzbuđuju, kao da su nešto drugo
F. Pessoa

Na Brač prvi! A di bi prvo zagazili nego na škoj koji su Splićani zvali baš tako, Brač prvi. Ostali su bili Brač drugi, treći... i tako redon dok nisu naučili da svaki ima ime. Tako je i bilo logično da na leđima “Hrvata” u dane okolo Svetoga Petra Ribara, takamo u Supetar. Ima ništo čudno u imenima, nekako su se stivala po redu, datumu i zgodi.

Dakle, Brač prvi, dan prvi. Mrvica prvi. Koordinator srednjodalmatinskoga plovnoga područja “Jadrolinije”, u portu je od jutra do kasne noći. A koji put i više. Teško je reć ča on o brodima i portu zna, jer zna sve. Pa ga svit zove kapetan Mrvica. More šjor Ante objašnjavat koliko oće da je inženjer, štaviše, magistar, ma po onome u glavi nekako mu stoji da je kapitan. Barba od porta. I naš je barba, odredi nan na koji smo sutra brod. Pa smo tako zaplivali na “Hrvatu”.

Split-Supetar je najjača linija našega područja. Pribacila je lani nabroj 1,3 milijuna putnika i 296 ijad auti. Zato je već od 1. lipnja u full plovidbenome rasporedu, sa četrnajst dnevnih partenci, zadnja je u 23.59... Ol nije mogla bit u ponoća, nula-nula? Ča fali ta minuta ka da ćeš u avion, a ne u trajekt? Kad napišeš 00.00, onda to ne postoji, ne znaš kojemu danu pripada, i bija bi nered. Di smo stali? U sezoni, na Brač se dnevno pribaci oko 2 ijade vozila, a suboton 2,8 ijad. Ova linija čini priko 50 posto cjelokupnoga prometa splitske gradske luke. A nama će pobić, kapetane. Inžinjer... Ajde, krcajte se.

“Hrvat” jema skale ča se same vrtidu, jema i ulaz sa strane za putnike, to su odma dvi stvari koje te kupidu na komod. Ne turaš se s autima za uć i izać, a ne triba potizat bagaje uza visoke skale, kakve su obično na brode. U devet uri gospojska je pruga, za svit kojemu ni priša, koji gre obać vikendicu, a ne žgobavat. Jedan je od najmlajih u “Jadrolinijinu” flotu, tek je napunija godinu dan, ni ruzinavi zubi mu nisu počeli probivat bilu pituru. Zgrađen je u Kraljevicu, prima 1200 svita plus 130 auti.

To mu je lična karta, pa je jasno da mora i unutra bit tip-top. I je. Bokun je ladan radi tega, pari ti se u modernu koju ambulantu da si uliza. Čiste ponistre, plavo-žuti namještaj, tanke televizije, lagana mužika. Ladno, držu nas na 24 stupnja, dok vanka galebi afanaju od vrućine. Vrtin se, gren obać kondute, tot ću najlakše nać štakod za prigovor. Ćorak. Jema čak i karte za ruke, i za muške najvažniju spravu na svitu, pišarjole! Ajde ništo se ipak našlo, stole u salonu ne moreš dobavit, malo ih je i nekako su odmaknuti od sidala, i ako nisi baš uz tablu, ne moreš se naslonit, bacit na karte.

Jedan od sritnijih ča se naša u šesnajstercu, pa novine drži na stol je Stanko Poklepović Špaco, Ajdukova legenda. Ka nepristojan prikidan ga u čitanju, a on ka pristojan miče novine. Teško je nać bojeg sugovornika. Ka Milnaranin svaku je šetemanu na škoj, a da bi doša do didovine prisidija je ijade puti u brodskome salonu. Skoro svaku subotu san na bračkome trajektu. Nekad je to bila prava muka; gužva, vrućina, nema mista za auto, put je traja duže...

O komforu kakvoga danas imamo nije bilo ni spomena. Jedino za čim žalim je šta više nama pruga između otoka, na taj način su se boduli upoznavali. I moja Milna više nema broda, a nekad je bila prva štacija – sića se šjor Špaco, kojega nismo mogli priskočit s pitanjen kad će Ajduk na škoj. Oće sigurno, na Braču ima odlične uvjete za pripreme. Ali zimske, tada je fantastično, sad su vrućine, pusti turisti, gužve, šušur. Ćakula-bakula evo nas i u Supetar, s ovin čestin linijama prije dođeš tamo nego autobuson na drugi kraj grada.

Pa je Supetar posta ka predgrađe Splita. I Split predgrađe Brača. A “Hrvat” ka trica ili sedamnajstica, samo fali tabela “obala-škoj”. Nekad su se brodovi kupovali prema ponudi na tržištu, a danas model broda birate po liniji koju održava. Upostavljen je standard ispod kojeg se ne ide – priča kapetan Andro Stražičić, Mljećanin kolinon, s 18 godin staža u “Jadrolinije”. Kaže i kako nove posade imaju zadatak bit ča bliže s putnicima. Furesti su smiješni. Većina ih prvi put vidi more, školje, brode. Zaviruju svugdje, i na vrh mosta bi se uspeli. Zato s njima valja s puno pacijencije – smije se. Amo nase.

Prid Spliton čekamo skoro deset minuti. Sad i nama fali pacjence. E, a gužva je, vaja da se oslobodi vez, sad će grintat doli u salonu. Ma vidi ove malešne, vražji su, opća opasnost – pokazuje Branko Pavličević, kapo od makinje i veteran s 35 godin staža, na one morske kombije ča furešte pribacijedu s kruzera do porta. Neka poleti trajektu rampa, ništo poskoči, eto ti nevoje. A oni zujidu na sve strane, i svi se mišadu s trajektima u portu. Nema druge, moj “Hrvat”, nego u boj, u boj za privez svoj.

Lipo
- posebna rampa za putnike
- čist ka suza

Grubo
- malo stolova
- gajbe od kafića po salonu

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA čet kol 07, 2008 3:29 pm

Pošto baš ne čitam svaki dan SD,nastavi,zanimljivo je.

Naslov: Re: Brodopis SLOBODNA DALMACIJA pet kol 08, 2008 6:37 pm

ZADAR

08.08.2008. | 17:59

izbor najboljeg broda 2008. - Zadar (Zadar - Ancona)

‘Zadar’ snova
Popodne je čudno doba za rizanje Jadrana popriko, i u nika doba svi su nestali. Ka da smo na uspavani brod
piše Damir ŠARAC
snima Joško PONOŠ / CROPIX

Nella notte una stella d’acciaio confonde il marinaio
S. Endrigo

Ovi put nas je privelo odma na most. Obično najprin obađemo svit u salonu, ali na ‘Zadru’ odma smo na rampi shvatili da se i mi moramo držat reda.

- Pa ovo nije most nego kirurška sala! - A što ste vi mislili, ovo je međunarodna linija, sve mora biti tip-top – dočeka nas je kapetan Zdenko Radić, cili u bilo. Blišćeća košuja, tamna kularina ‘Jadrolinije’, bile gaće i postoli... I svi su takvi na mostu. Ne samo posada, nego i zidi, vrata, kvadri. Prvo ča vidiš je čistoća, moš se ogledat u podu. Iza tega lagano se ladiš na dobro temperanoj klimi, pa udaneš frišku arju ventiliranu, pa te prosunčaju ponistre s vagunima svitla.

Olaaa lipoga broda! To nan je bilo jasno u prvih pet minuti, a poslin ćemo već nać koju zamirku, da nismo zaludu došli. Nisu ga mogli ovako sredit samo za danas, za slikavanje i njuškanje. Najprin, neš ti nas, a drugo, najavili smo se samo dvi ure prin jutarnje partence za Anconu. Prvi smo put smišteni u kabine s posadon, ulizamo na ona vrata di piše da se ne smi, pravimo se važni prid putnicima. Ni njima, pari se, nije loše.

Na najgornju teracu još su na Poluotoku poležale talijanske donne. Evo radi čega su sve onako dvi priplanule, i to dvi crte više nego ča bi tribalo: čin se ukaže zraka sunca, odma su u kostime, na šezlone, vajadu se, guštadu u pogledima... I zadovojne su s kojin će se lipin koluron vratit. Ono, dvi crte prikoviše. Gianna Davide iz Bologne jedna je od lastavica ča se na našu bandu Jadrana kalala prin feragosta. Kaže da su i oni počeli širit litovanje, pa se uputidu još polovicon sedmoga.

- Sad kad se vratim, bit ću sama u gradu, naši tek kreću vama! Ali doći ću opet, već nekoliko godina ljetujem dva puta. Ako mogu biram ovaj trajekt zbog sunčanja, istina je. Siđem u salon samo nešto popiti, ali izležavati se nasred mora je – meraviglioso! Jema ona prav, ovo joj je još jedan dan godišnjega, i još leži nasrid pučine. Je da se ne more bacit u more, ali... Naših je malo, ove dvi bi mogle bit. Je, Nada i Mia iz Zadra. Sedidu u plastične katrige. Zašto, kad su dvi palube za putnike, plus sunčana. A šofadini, poltroni, katrigi svih vela i koluri je toliko da ne znaš di bi.

- A nama je najdraže na ove najobičnije – ne daju se one. - Nije ovo težak put, brod je dobar i čist, barem što mi vidimo. A vi ćete u šoping? - Nećemo, grudu parmiđana i to je sve. - Šteta, jer je sva litnja roba sad na rasprodaju. Dobro biste prošli. A zimsku su već stavili u izloge. - Onda ćemo uzest kapote. Zovu zalađenje.

Zove barba za stol, a Radić jema andu od admirala, teško se ne složit s njin. I dobre su mu priče, ča je na brodu najvažnije. Da se prin par godin iz Italije ukrcala filipinska švora za Međugorje, i kad je jmala izać u Split, otkrilo se da nima vizu. - Putovala je pet dana s nama, sve do Rijeke. Isplakala se i namolila, a Bože moj. - Furešti daju puste šolde za krstarenje, a ona je išla mukte. - Kako mukte? Na račun ‘Jadrolinije’! Nitko nije platio troškove. - I jel stigla u Međugorje? - Ma kakvi, vratila se u Bari. - Znači nije terorista. - Nije. A ko zna što je ispod vešte...

Okolo Rivnja, Sestrunja, Zverinca, Dugoga otoka, Molata, pa Tuna Veloga i Maloga pletu se jedrilice, gliseri, trabakuli. - Čovik na godišnjem, dođe tko zna odakle, iznajmi brod, veže timun, zapali cigaret, u čaši mu dobro vino, i haj, meni pod provu. Zato sam radije ja na oprezu, nego da se u njega ufam – kaže barba dok se naginje na velike ponistre. Na moru se naginje 32 godine, na ‘Jadroliniji’ 18, a na ‘Zadru’ pune četiri. Svašta je na njemu priplovija, a nedavno je prid šankon ugleda pripitoga Švabu kojemu se duvan zalipija za usta, pa po njemu, skoro se užga.

- I dok ga ja budim i vičem ‘alo, alo’, skupili se furešti i – snimaju ga mobitelima! Trajekt ima 56 članova posade, izgrađen je u španjolskome Vigu 1993. godine, plovija je na liniji Las Palmas – Casablanca, a Jadranon je zaplovija 2004. godine. Dug je 116 metri, 19 širok. Krca 270 auti i nabroj 1057 putnika, a ima 24 kabine, malo za ovaki brod. Četiri šanka, dičji kutak, VIP salon, restoran, separee...

Na kuverti mu je šest paščara, ča dobro dojde talijanskin lovcima koji zimi pucadu po našin prepelican. Obratnin puten se kreće riba, i kamen, braški i velebitski. ‘Zadar’ jema i ono ča mu imenjak nima – dvi Kalelarge, a Jazine, Kolovare, Forum, imena su kvartova po palubama i salonima. Putniku more bit dosadno jedino u slučaju da prezire televiziju, jer ima ih trideset, u svaki kantun di pogled pade. Tribat će mu, ovih dana najave s početka feragosta bacadu se i do ijadu putnika!

Nervozni? - Nikako, bit će gužva, bit će gusto, ali treba dočekati na prsi. Ne smi bit nervoze – kaže komesar Šime Melada iz Lukorana, s 20 godin staža. Da se razumimo, nije to ‘oni’ komesar, nego šef biloga osoblja ča se brine o putnicima. O spizi se brine kogo Ivo Masar, isto iz Lukorana, koji 36 godin navigaje na istu firmu, šta znači da skoro cili život kuva na balancu. - To je za mene. Ako ka mlad ne ideš na kraj, brod ti uđe u krv, i više te niko ne može potirat – objašnjava kogo svoju filozofiku, a na ‘Zadru’ nalazimo još jednoga veterana.

Kamarjer Nikola Petković, Zlarinjanin, počeja radit prin 38 godin, na staroga ‘Osijeka’. - Da se opet rodin, opet bi bija na ‘Jadroliniju’, i opet bija konobar. - Ma je... - Jer san otočanin, rodija san se na moru, radin na moru, di ću?! Da je zbrojit virnost ‘Zadrove’ posade ‘Jadroliniji’, more bit da bi ispalo i priko ijadu godin tujanja po moru. Sad kad znamo da smo u sigurnin rukama, vata i nas fjaka ‘Zadra’, mami posteja da se gleda pučinu kroz fileštrin, a onda zakunja.

Popodne je čudno doba za rizanje Jadrana popriko, i u nika doba svi su nestali. I bolonješka Gianna vara, ne sunča se na kuverti, nego puše na široki kauč. I posada je nestala, osin dežurnih, nikoga od faca koje su nas dosad pratile, ka da smo na uspavani brod. Prin nego padne rampa priko očiju za Zdenka Radića još jedno tehničko pitanje: - A kako ona krila mosta di se čini manovra u portu nisu pokrivena, kako je po kiši, vitru, jaceri? - Eeš kapetana koji se nije smočija. Ajte leć, bolje vam je...

LIPO
- čist, pun svitla i arje
- iznimno ugodna posada

GRUBO
- malo putničkih kabini
- putnici i auta na istoj rampi